Make your own free website on Tripod.com

Srpske Slike 1

Home
KNJIGA GOSTIJU
Forum i MP3 Muzika
Singidunum Designs
Zezalice
POLITICKE (samo duhovito)
SMS Poruke
Srpski Suveniri
Verovali ili Ne
Vicevi
Slike 1
Slike 2
Slike 3
Slike 4
Slike 5
Srpske Slike 1
Srpske Slike 2
Srpske Slike 3
"ALIEN" u Srbiji
Himna
Majice...Portikle...Nalepnice...

orao.jpg

2brains.jpg

Enter content here

srbija.jpg

serb.jpg

Почетак Првог српског устанка

Рат у Кочиној Крајини 1788-91 је био сукоб између Хабсбуршког аустријског и Османског турског царства. Одвијао се на српском етничком подручју од Козаре до Кладова и дубље до Новог Пазара. Војну снагу Аустрије су чинили скоро исљкучиво Срби, у такозваним фрајкорима. Како је обично бивало, Аустрија је у Свиштови склопила мир са Стамболом а српски народ је препуштен освети турских баши-бозука.

Депопулација средње Србије преко Саве и Дунава у Војводину, што због куге што због рата, је оставила пустош од Дрине до Тимока. Ту празнину су попунили динарски српски досељеници из Брда, Херцеговине, са Старог Влаха, из Босне и Крајине. Придружују им се досељеници моравско-вардарске струје из јужних српских предела, дошљаци косовске струје и Шопи са југоистока. Тако се на једном ужем подручју нашла већ репрезентативна слика различитих српских варијетета који ће касније сарађивати у једном заиста свесрпском подухвату.

Међутим, како би спречила даље побуне међу немирним српским становништвом, Порта (султанова власт) издаје аутономију Смедеревском санџаку (често назван и Београским пашалуком) 1793. године. Настају нахијске и кнежинске самоуправе, данак прикупљају српски оборкнезови а не Турци који готово да нису ни излазили више из утврђених градова. Укинуто је кметство српског сељаштва, то јест читлучење под агама а омражени јаничари су протерани из санџака на велико одушвљење поробљене раје. Штавише, нови београдски паша, Хаџи Мустафа, је организовао народну српску војску са кнезовима и буљубашама на челу.

Међутим, наступајући рат против Наполеонове Француске у Египту присиљава турског султана да врати јаничаре у Смедеревски санџак због недостатка војске. 1801. се јаничари свете султану, преузимају власт у Београду и убијају његовог пашу Хаџи Мустафу. Под именом дахија (што на турском значи силник), ови јаничарски официри брзо преузимају власт по целом санџаку. Предвођени су четворицом дахија: Кучукалијом, Аганлијом, Мехмед-агом Фочићем и Мула Јусуфом мада народно српско песништво бележи још тројицу: Мус-агу Фочића, Дервиш-агу и Старца Фоча.

Локално српско становништво се брзо окреће хајдучији како би одупрело дахијском зулуму. У јесен 1803. турски султан пружа Србима руку како би заједно потукли побуњене дахије који су се омакли Стамболовој власти. Пошто су дахије предосетиле припреме за устанак, наредили су да се побију највиђенији Срби што ће касније постати чувена Сеча кнезова јануара 1804. године. Дахије су на превару похватали и посекли 70 угледних Срба, што војника и оборкнезова као Илију Бирчанина и Алексу Ненадовића, и чак свештених лица као Хаџи Ђеру и Хаџи Рувима.

Тада Срби, уместо да се повинују, одлучну крећу у устанак већ наоружани у народну војску, одлучује се на устанак не само против јаничара већ и против Стамбола уз помоћ ког се лукаво прво обрачунавају са првим непријатељем. Одлуку доносе народни прваци на збору у Орашцу на Сретење, 2. фебруара по старом/јулијанском каледару (то јест 14. по новом/грегоријанском) 1804. године.

За вођу устанка се бира Ђорђе Петровић, прозван Карађорђе, млади али искусни борац који се доказао у рату у Кочиној Крајини и који је срећом избегао турску сечу оборкнезова бежањем у шуму. Ђорђев отац Петроније се 1787. доселио из Васојевића у Срем да би избегао турски зулум. Ђорђе Петровић се показао достојним титуле вожда као успешни војсковођао победом у боју на Мишару. Карађорђе ће сво време устанка настојати да увуче и остале балканске народе у устанак, наиме Грке, Бугаре али чак и поједина хришћанска арбанашка племена. Нажалост, тек ће се годину пред своју смрт, 1816. придружити грчкој револуционарној организацији Филике Етерији чији је циљ било ослобођење балканских хришћана и распламсати бакљу слободе широм Балкана.

За два и по месеца су устаници успели ослободити 10 нахија на челу са војводама Јаковом Ненадовићем, Васом Чарапићем, Симом Марковићем, Ђушом Вулићевићем, поп Луком Лазаревићем, Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем између осталих.

Национални полет је у речима описао Доситеј Обрадовић, тада наставник у српским селима северне Далмације (Млетачкој републици) овим стиховима:

Востани Сербије, мати наша мила!

И постани опет што си прије била!

Сербска теби вопију искрена чада,

Која храбро војују за тебе сада.

Востани Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала;

Сада се пробуди

И Сербе возбуди!

Босна, сестра твоја, на тебе гледа!

Херцегова земља и Чернаја Гора...

Међутим Срби ни по чему нису схватали своје победе над Турцима коначним. 1805. се Народна скупштина у Пећанима договорила да Србија од Султана затражи аутономију али без присуства турске војске. Султан је предлог љутито одбио и наредио нишком Хафиз-паши да побуњенике покори. Међутим, судбина се поново Србима насмешила и турска војска је 6. августа доживела историјски пораз у бици на Иванковцу од стране Миленка Стојковића и Петра Добрњца.

Једна победа је следила за другом, након Мишара и Иванковца је био ред на Делиград 22-23. августа још једном против неупоредиво јаче турске војске. Крајем 1806. је пала и престоница Београд у руке Срба. У међувремену су већ јесени 1805. Срби формирали своје прво скупштинско тело, Српски правитељствујушчи савет који је имао врховну власт и имао проту Матију Ненадовића као свог првог председника.

1807. ступа на снагу нови руско-српски савез, кнез Сима Марковић, председник Српског правитељствујушћег савета одговара Турцима:

Србија себе сматра за независну државу,

Никаква данка не пристаје дати,

Нити ће дизати оружја н своју једноверну браћу и савезнике

Након крвавих битака на Малајници и Штубику се прославио и хајдук Вељко Петровић из села Леновца код Зајечара, ослобођени су Кључ и Крајина а нова источна граница установљена на Тимоку све уз помоћ руских одреда генерал Исајева.

Међутим Наполеон је у међувремену напао Русију због чега је Москва убрзо смањила присуство у Србији како би се концентрисала на своју одбрану. Наследио је период затишја који је омогућио Србима да почну градити државну инфраструктуру. Дошли су учени Срби из Угарске, Доситеј Обрадовић из Чакова код Темишвара, Иван Југовић, Божидар Грујовић и Константин Константинович Родофиникин, руски саветник и изасланик. 1807. Срби пишу први облик устава који је оличен у Основи правитељства српском. А крајем 1808. је вожд Карађорђе признат за первог и верховног сербског предводитеља заједно са својим потомством што ће касније дати династију Карађорђевића. Нови положај вожда Црног Ђорђе није остављао остале војводе и кнезове равнодушним. Јаков Ненадовић, Миленко Стојковић и Петар Добрњац су прогнани из земље због сукоба са новим владаром Србије.

1809. се рат са Турцима наставља, Карађорђе је знатно напредовао у Рашкој области ослободивши Сјеницу и за мало и Нови Пазар. Међутим, због недостатка џебана, Петар I Петровић (касније Св. Петар Цетињски) му није могао стићи у сусрет са Црногорцима иако су поједине групе Васојевићa успеле да се пробију до Сјенице.

Од пораза на Каменици 19. маја 1809. код Ниша и херојске смрти војводе Синђелића долази до несагласја у команди. Устанак губи офанзивни карактер и претвара се у одбрану постојећих територија. Срби безуспешно траже дипломатско савезништво код Аустрије и Наполеона, француски вођа није био ни најмање заинтересован за Карађорђеву понуду да се Срби придруже француској војсци у замену за одбрану од Турака.

1810. ипак Срби бележе успехе, освајају Кладово на Дунаву и Црну Реку на југоистоку, јужна турска војска је поражена код Варварина 6. септембра а турска војска састављена од босанских муслимана на Тичару код Лознице 6. октобра.

16. маја 1812. године Русија склапа мир са Турцима због Наполеоновог похода на Москву што ће имати веома неповољне последице по Србе. Споразум је предвидео потпуни повратак турске војске и нестанак новонастале српске државе. Безнађе је захватило многе вође устанка. Турци крећу са три стране на побуњену Србију, код Неготина хајдук Вељко пада поред херојског отпора 1813. речима Главу дајем, Крајину не дајем! али Османлије ипак напредују.

Виђенији устаници и вође устанка ће побећи преко Саве и Дунава у Аустрију. Милош Обреновић ће у својству последњег преосталог заповедника из ранга господара понудити капитулацију Срба турским генералима.

CITAJ UZ MUZIKU